Kako su mama i tata "progledali"

Kao što sam juče napisala, mama i tata su tek nedavno razrešili dilemu koja ih je dugo mučila. I meni je već postalo dosadno da ih slušam kako mesecima pričaju o (nekakvom) polu. "Kog je pola?" (?) "Da li je dečak?" (meni nepoznata vrsta, mada liči na tatu) "Da li je devojčica?" Naravno da sam devojčica! A još kad čujem (meni nepoznate) glasove da postavljaju ista pitanja, dođe mi da se okrenem u stomaku. I okrenem se.

Međutim, od tog mog silnog okretanja po bazenčiću, čika Srđan nije mogao da vidi koliko sam lepa, i koliko sam devojčica. Nego, nisam vam rekla ko je čika Srđan. On je jedan jako dobar čika, sa veoma prijatnim glasom, koji mami i tati govori šta ja volim i šta mi prija, kakva sam, kolika sam, a često voli da kaže mami: "Trudnoća se nosi sa osmehom." Ne znam šta je trudnoća, ali osmeh je nešto što najviše volim kod mame.

I tako, tek pre par dana okrenem se ja tako da ultrazvuk (preko koga redovno pozdravljam mamu i tatu) jasno pokaže čika Srđanu, pa i tati i mami da su uzalud mesecima razmišljali o nečemu što sam ja odmah znala. Ja sam superdevojčica.

P.S. Tog dana su opet bili dosadni, i čula sam ih kako stalno ponavljaju reči "ultrazvuk", "devojčica" i "Mia". Sada su se malo smirili, a čujem da tata ima novi projekat na tom vašem Blogger-u.