Moja prva šetnja

Kasno u noć i sa dosta zakašnjenja pišem o jednom veoma važnom događaju u našoj maloj porodici. Znate već, ovo je još jedna od "onih" tema koje počinju sa "moj prvi/moja prva". O kakvom se to važnom događaju radi? Prva vožnja novih (i jedinih) kolica, koja podrazumeva nešto kao prvu šetnju gradom. Cela priča ima svoju predistoriju ...

... a sve je počelo u nedelju kada se u našoj kući okupilo veselo društvance sastavljeno od veoma bliskih rođaka. Povod - pokloni & klopa ili klopa & pokloni (kako za koga). Kasnije sam shvatila da sam povod bila JA, da se jelo i pilo u moje ime, a i pokloni su bili samo za mene. A onda kad sam prvi put udahnula miris roštilja, shvatila sam i to da se u Leskovcu jako dobro jede. Naravno, ja sam na mlekcetu, ali ...

slika sve govori,
roštilj-majstor, moj deka Noce ;-)

I dok su ostali uživali u dobroj klopi, ja sam dobila poklone. Kolica od mamine mame, baka Ljilje, i stolicu za hranjenje od tatine tetke (baka Bilje), dok je baka Vesna bila zadužena za pripremanje i serviranje hrane. To su moje bake (i ja sam njihova).
Pored standardnog line-up-a baka i deka, te večeri po prvi put sam se videla sa prabakom Ljubicom, i dekama Dušanom i Bobanom.

Dakle, dobila sam kolica.

Ali kombinacija lošeg vremena i umora kod mojih roditelja dovela je do toga da kolica "isprobam" tek danas (utorak) prepodne. U društvu sa mnom, mamom i tatom, bila je teta Tina (koja je uglavnom gurala kolica, i pravila mi društvo kad god mama i tata uđu u neku prodavnicu). Mama i tata su obilazili prodavnice baby opreme, kupili nove zalihe svega što treba u apoteci, i novi broj časopisa "Moja beba" (jedna od tema sa naslovne su i grčevi u stomaku kod beba).

Prva šetnja je bila OK. Zapravo, nisam videla veći deo toga. Opet, sam spavala, ali kako - super. Kolica su fenomenalan izum za smirivanje mog grčevima opsednutog stomačića.

Prijao mi je gradski park sa svojim mirisom i zvucima. Zatim šetnja pored reke. Ali dragi moji, trotoari su očajni.


Još jedno jako važno i interesantno zapažanje - automobili i kamioni su jako bučni, iritirajaći pa i zastrašujući, ali čike koje ih voze su bile posebno uviđajne i pažljive i prednost uvek davali mojim malim kolicima ;-) Saobraćaj ipak nije babaroga, mada na prvi pogled izgleda tako.

Zavolela sam svoja kolica, a izlaske još više, tako da ću sutra (tj. već danas) u šetnju jednom ili dva puta. I javiću vam se.

Srećna trojka

Jednog jutra sam spavala sa mamom i tatom.

Napolju sviće. Mama me je izvadila iz kolevke i položila na sebe. Moj stomačić bio je na njenom stomaku, moja glava na njenim grudima. Volim kad smo ovako spojene, kao nekad kada smo bile zajedno. Volim kad čujem zvuk otkucaja maminog srca, dobro poznati umirujući zvuk koji sam slušala dok sam bila u njoj. Tata je ležao pored nas. Sunce se polako izdizalo, ušlo u našu sobu, prekrilo naš krevet i nas troje.

[mama] Nije li to divno? Deo nas u njoj.

[tata] Ne deo nas. Ona je mi. Ona je nas dvoje.

Čula sam ih. Nastavila mirno da spavam.
Bila sam srećna.

Bila sam srećna tog jutra. I sada sam. Za moje roditelje i ne pitajte.
Mi smo jedna srećna trojka :-)

U majčinom krilu

Ovako izgledam posle svog toplog obroka, opružena na peškiriću, pokrivena pelenicom, dremkam i slušam muziku. Ali gde ja to ležim? Verovatno ste već više puta pročitali kako su me tata, mama, uja itd. odložili u "majčino krilo". Zapravo radi se o stolici za ljuljanje dece, koju zovu i majčino krilo. Naravno, nije ni približno udobna i topla kao majčino krilo, ali volim da preko dana ležim u njoj i posmatram svet oko sebe (dok ne zaspim).

A kako to igleda (to već dobro znate)

Spavkam u "majčinom krilu", koje mi je pre desetak dana doneo deka Novica.

A kako je kada sam budna.

Tada svojim radoznalim okicama gledam svet koji me okružuje. Pogled je mnogo bolji od onog iz kolevke.

I nešto između spavkanja i dremkanja ...

... prozevanje ;-) ponekad čak stavim ruku preko usta, verujte mi.

Ipak, ono u čemu najviše uživam je pogled na lica mojih roditelja, a često je tu i neka baka ili tetka.

Na ovoj slici, pogađate, posmatram tatu. Već sam naučila da poziram :-)

I za kraj ...

Jedna od najsvežijih sličica "u majčinom krilu".

Lepo je u toj stolici za ljuljanje, s' tim što ljuljanje niti pomaže kod smirivanja histeričnog plača niti mi nešto posebno prija, tako da je uvek fiksirana i služi mi za odmor, dremku i uživanje. Preporuka za sve moje drugare (a i za njihove mame i tate.)

Imam jedan mesec

Dan je počeo kao i svaki drugi. Buđenje, drmusanje u rukama tate/mame(svejedno) koje neizmerno prija, a onda kad im dosadi (ili ih ruke zabole) spuštaju me u "majčino krilo" gde nastavljam da dremam, a vrlo često i nastavim sa spavanjem.

Danas. spavam ja u "majčinom krilu", telefon zvoni celog jutra, bake se raspituju kako sam, šta sam radila i koliko jela. Ništa novo, to rade svaki dan, ne obazirem se, nastavljam da spavam. Mama i tata su super raspoloženi, tihi su, došaptavaju se i smeškaju mi se celog jutra, ipak ne primećujem razliku.

A onda, dolazi i tetka. Ali ne Tina, već Milena i donosi mi poklon - gumene igračke, ribice koje u vodi ispuštaju mehuriće. Tada je prvi put glasno spomenuto to da danas slavim prvih mesec dana. Tata je od ranog jutra bio u pripravnosti, a dolaskom tete otpočinje fotografisanje. Tati je izgleda svaki trenutak toliko dragocen da želi da ga zauvek sačuva.

Pogledajte ovo. Ali pogledajte pažljivo.

Videće lice zadovoljne bebe, videćete smešak moje tete, ali videćete i to kako me mazi po nožici. Ovo zaista vredi sačuvati zauvek.

Već sam shvatila da od spavanja nema ništa. A shvatila sam i to da danas nije običan dan, danas je kao neki moj rođendan.

Moram priznati, osećaj nije spektakularan kako sam ja to zamišljala čestitajući drugima rođendane. Osećala sam se paženom, osećala sam se srećnom, osećala sam se kao svakog dana, sem što mi je stalno bilo na pameti kako "imam jedan mesec".

A onda je došla i tetka Tina koja živi sa nama. Probudila se. A onda dojurila do mene, i opet ona brižnost, nežnost i spominjanje mojih meseci (zapravo tog jednog meseca).

Po prvi put u goste je došla komšinica Sanja. Nije više mogla izdržati, i sačekati 40 dana (kakav je običaj u Leskovcu). To s' običajima tati i mami ništa ne smeta, naprotiv, oni samo eksploatišu te tzv. babinje kako bi ugrabili više odmora za sebe.

Danas se u Leskovac vratio i strika Vaki. Bio je na odmoru sa tatom u Ohridu. Strika je nabacio lanac i maramu, i pitam se šta li će na to reći baka Bilja. Meni je on skroz cool tip. Nije dolazio gore, tata ga je slikao sa terase.

Nažalost, nije došao ni večeras. Morao je da se vidi s' društvom. On je sad veliki, ima 11 godina, i izlazi u grad. Moj tata jako voli svog malog bratića, ali bi bio sretniji kad bi striko više naginjao rock nego hip-hop muzici. Ovoga puta mu je oprostio i maramu i lanac :-)
A koliko striko voli mene - neopisivo.

A večeras su mama i tata častili - sladoled sa breskvom i šlagom. Bilo je dosta "gostiju", a kutija sladoleda jedva da je bila dovoljna, breskve i šlag su izvadile stvar.

Tata je išao u nabavku i prilično se zadržao, uzrok - nije bilo breskvi po prodavnicama. U jednom trenutku je pomišljao da umesto breskvi uzme banane, ali je ipak odoleo. I našao je breskve, a usput sreo nekoliko prijatelja (još jedan od razloga zadržavanja).

I tako - nema tate, nema fotografisanja :-))

No, stigao je za kupanje. Svi ukućani obožavaju moje kupanje, valjda zato što ja sama veoma uživam u tome. Imamo i pregršt fotografija mene i žute kadice :-) ali tata koji uređuje blog misli da fina devojčica, kao što sam ja, ne može takve slike objavljivati na svom blogu. I sem jedne fotografije ništa od toga nije objavljeno, do većeras. Kako je danas poseban dan objavićemo dve fotografije, i to današnjeg kupanja.

I danas me je kupala baka Vesna, koja je to radila svih ovih dana. A kupanju su prisustvovali i brojni posmatrači. Sada, bar malo, prisustvujete i vi :-)

Na kraju dana, a kraj dana je kod nas veoma kasno, tata je seo za kompjuter i krenuo da piše. Mnogo puta je prekidao pisanje, krenuo je u petak, a završio priču duboko u noć, u subotu. Umoran je, jako iscrpljen, ali misli da je svaka napisana reč vredna truda.
Nisam mu to davno rekla - TATA, VOLIM TE.

Pokvarena sika

Prethodnih dana sam imala jednu nezgodu, a sve bake, tetke, deke, tata a naročito mama su bili "na nogama" (na sreću, uja je bio na splavarenju Tarom, i nije znao šta se dešava). SIKA SE POKVARILA, a to je baš nezgodno, zar ne?

Zapravo, sika je radila ali nije bilo dovoljno mleka koliko sam ja bila gladna. Bila sam nervozna, a i mama je (što svakako nije dobro za siku). Na sreću, sve se lepo završilo, mama je popravila siku i ona sada radi bolje nego ikada.

Prethodnih dana sam što zbog pokvarene sike što zbog mog apetita bila u prilici da probam zamenu za (mamino) mleko. Nije loše, ali ipak ne hvala - nema boljeg mleka od maminog mleka. Nekoliko puta smo se čuli sa mojim pedijatrom, čika Batom, dobili pregršt saveta u vezi dohrane, pokvarene sike, čak i grčeva u stomačiću (koji su izgleda normalni i gotovo neizbežni, mada meni jako neprijatni). Čika Bata nam je preporučio Milupa Aptamil mlečnu formulu koja je (kao) najpribližnija maminom mleku, tako drugari moji ako vam se pokvari sika možete da koristite to (ili Humanu) mada moram da priznam da se nisam baš naručkala tog "mleka". Priprema se 100ml, prvi put sam popila oko 50ml, narednog puta 25ml, zatim 5ml, a kada su mi četvrti put prineli cuclu nisam je ni okusila (spavakala sam). Toliko o meni i flašici. Na kraju sam se vratila mojoj siki, i ona je misteriozno i iznenada proradila.

Da, od juče je sve kao što je i pre bilo (samo mama više ručka i pije više tečnosti, i češće izmlazava mleko pumpicom). A juče sam čak (u prepodnevnim satim) posetila čika Batu koji je konstatovao da sam potpuno zdrava, i da sam "samo gladna". Usput smo izmerili i težinu, i sada sam teška oko 3400 grama. Još jedan podatak koji je mami vratio osmeh na lice, a siki mogućnost da me opet hrani.

Noćas i danas sam lepo ručkala, a šta je danas ... saznaćete iz narednog posta. Danas je svakako poseban dan.

mama "uči" Miu kako da tetki pokaže "imam jedan mesec"

U svetu postoji jedno carstvo

Iznenada i bez najave Mia Supergirl je postala Mia Superstar ;-) Dobila sam popularnost koju nisam tražila, ali se dobro nosim s' time.

Naime, na stranicama bloga dvojice čika, čika Dragana i čika Dejana, našao se link ka mom ružičastom blogu. Uz to su obojica čika dali lepe komentare, i tako sam ni kriva ni dužna "kupila" još dosta dobrih meni nepoznatih ljudi uključujući tu i malog Marka :-)

Na temu SUPERGIRL bloga razvila se i diskusija na VIP blogu B92, i ja ću odavde (iz svog malog carstva) dati svoj doprinos, a dovoljno je da citiram reči velikog srpskog filozofa za male ljude, čika Branka Kockice:

u svetu postoji jedno carstvo
u njemu caruje drugarstvo
u njemu je sve lepo
u njemu je sve nežno
u njemu se sve raduje
u svetu postoji jedno carstvo
u njemu caruje drugarstvo

Hvala čika Draganu i čika Dejanu na lepim komentarima.
Ali ..
milo za drago :-)

OBAVEZNO POSETITE!

Dragan Varagić Weblog

Dejan Bizinger B92 Blog
_

Moja seka Katarina

Danas je PRVI rođendan moje seke Katarine. Još jedan vrlo bitan događaj koji sam zbog svoje majušnosti morala propustiti. IZVINI SEKO i SREĆAN TI ROĐENDAN.

Seka Katarina je moja seka od strica. Nas dve smo približnog uzrasta i verovatno ćemo se dobro slagati (kao tata i strika Miki). Ona mi je jednom i svratila u posetu sa mamom i tatom, i svojojm (i mojom) starijom sekom Marijom. Seka Maka je ljubimica mojih roditelja.

Evo moga strica sa svojim devojkama, slatkicama Kaćom i Makom. Ovo je snimljeno nedavno baš kad su mi bili u poseti. Moj tata ima čitave galerije fotografija sa Makom i Kaćom, ali mnogi misle kako su one dobro prošle u poređenju s' onim što mene čeka.

Morala sam da postavim i ovu fotografiju.

Tu je seka Kaća mala, i ima mast po licu (kao ja posle kupanja), ali je to i (recimo) jedna od retkih naših fotografija, jer sam i ja tu negde a mama je u drugom mesecu trudnoće :-) To je bilo baš davno (zato nameravam da u što skorije vreme imam nekoliko pravih fotografija sa mojim sekama).

Pogled unazad

Blog SUPERGIRL postoji već tri meseca. Mnogo toga ste mogli pročitati i saznati o meni i mojoj porodici. Ipak nije se sve što sam želela našlo ovde, i zato sam želela da sve to bar pomenem u temi koju sam nazvala "pogled unazad". Ukoliko želite, pogledajmo zajedno.

12.jun - Ako ste čitali Moj (bolnički) dnevnik znate da smo tada ja i moja mama (trudnica) bile u bolnici ali i u poseti porodilištu sa grupom drugih mama (i beba) koje su išle u "školu za trudnice" pri leskovačkom Domu zdravlja. Tada (nas dve) još uvek nismo mogle ni pretpostaviti gde, kada, kako i ko će nas porađati. Ipak, tog dana smo se lepo provele, i poseta nam je veoma prijala. Ono što tada nismo imale, a sada imamo jesu fotografije (te) posete.

Na ovoj slici se nalaze mame iz "kluba debelih žena" i 'psihološkinja' Ivana koja je jedna od najzaslužnijih za program "škole za trudnice". Moju mamu (sigurno) već prepoznajete, ali ovde sam vežbala upotrebu strelice za naredne slike :-)

Za samu posetu se je trebalo dobro opremiti (o čemu sam već pisala). A evo i kako je to izgledalo.

Obilazak je bio veoma interesantan, a na ovoj slici se vidi predporođajna sala, i lekar moje mame, čika Srđan (o kome sam vam često pisala), koji nas je vodio u obilazak.

A ovo su tek rođeni blizanci o kojima sam vam tog 12.juna pisala. Slatki su.

Za kraj izdvajam još jednu grupnu fotografiju s' kraja obilaska na kojoj se pored doktora Srđana nalazi i teta Ema (patronažna sestra, jedna od instruktora "škole").

17.jun - Za mene pogled od nekoliko nedelja unazad, za tatu - deset godina. Nije otišao, odlučio je da ostane sa mnom i mamom (u to vreme smo bile premeštene u Niški klinički centar). Tata je ostao u Nišu, dok su se u Leskovcu okupili maturanti Leskovačke gimnazije, generacije 1997. godine. Žao mi je što nije prisustvovao toj proslavi, i drago mi je što je jasno odredio svoje prioritete i na prvo mesto stavio mamu i mene.

24.jun - Rođendan čika Vakija, mog strike. Vaki ima isto ime kao moj pradeda Vasilije, i sin je baka Bilje (tatine tetke). Srećna trojka (mama, tata i ja još nerođena) je bila u Nišu, a strika je bio u Grčkoj. Ipak, nisam zaboravila i sigurna sam da je vredno pomena.
Poklon, avanturističku knjigu Joahima Fridriha "4½ prijatelja", smo mu uručili tek kad smo se vratili iz Niša. Na njoj je pisalo:

Vakiju za 11. rođendan i otkrivanje zadovoljstva čitanja,
od Mire, Saše i Mie (27.06.2007.)

Tata i mama su potpisali i mene, i zato u posveti ne stoji datum strikovog već mog rođenja ;-)

25.jun - Tata je u niškom Tempu kupio prvo pakovanje pelena, vlažnih maramica i dve kutije pavlovićeve masti. Mama je aktivno učestvovala u tome, zapravo ona je odabrala, a sve to preko mobilnog telefona (i ubeđivanja sa tatom koje je trajalo više od pola sata). Opredelili "smo" se za PAMPERS.

26.jun - Red Hot Chilli Peppers u Inđiji. Najavljivan kao spektakularan i važan i van muzičkih okvira, a pokazalo se da je opravdao samo očekivanja najvernijih fanova. Ja i mama smo u bolnici i ne slutimo šta će nam se sutra desiti. I tata je u Nišu, iako je veliki broj njegovih prijatelja sa fakulteta otišlo na koncert. Kod tate je skroz proradila "svest o (nastupajućem) očinstvu" tj. nešto kao kombinacija prethodno pomenutih 'određivanja prioriteta' (organizaciono) i 'nabavke pelena' (finansijski).

27.jun - Šta reći sem. "Mia je rođena." Ok, to već znate. ALI ono što ste tek usput mogli videti na prvim slikama jesu narukvice koje smo mama i ja dobile nakon porođaja/rođenja. Upravo te narukvice su postale porodični suvenir, i zbog toga sam želela da ih prikažem na blogu.


Velika je mamina a mala moja i na njima piše naš broj, a ja sam imala još jednu od papira na kojoj su bili moji lični podaci (datum rođenja i sat, imena roditelja, pol, težina, dužina)

Naš broj bio je 1442.

1.jul - Ja imam već nekoliko dana, nalazim se na neonatologiji, na fototerapiji tj. na "kvarcovanju" ispod bilirubinske (UV) lampe, mama se oporavila i ne sluti da ćemo sutra dobiti otpust iz porodilišta i biti kod kuće. Upravo toliko (jedan dan) je nedostajalo da prisustvujemo rođendanu moje tetke Tine. Sutradan (2.jula) sam već bila u Leskovcu, i od tad se svakog dana družim sa mojom tetkom.

14.jul - Krštenje moje seke Katarine koje se odigralo tog dana samo je jedan u nizu događaja koje smo ja i moji roditelji propustili prethodnih dana, i sve zbog toga što još uvek "nisam spremna za izlaske", Bar tako kažu moji roditelji. U jednom su u pravu, obožavam spavkanje (čak i u toku dana) tako da bi mi ti izlasci stvarno remetili planove, ali mama, tata, nisam ni ja mimo sveta!

21.jul - VTP ili verovatni termin porođaja mame, dan kada sam ja trebala biti rođena. Ali baš mi ništa ne hvali - ranije sam upoznala roditelje i već naučila mnogo toga o svetu u kome živim, čak sam dobila na težini. Tada bih bila samo još jedan zamotuljak u bolnici, nimalo fency, a vidite me sad ...

Mia Đorđević, 21.07.2007. godine

Dok andjeli spavaju

Čudne se stvari dešavaju, dok anđeli spavaju.

Recimo, teta Tina je juče spremala pesak tortu.

Mada to i nije tako čudno s' obzirom da nam je prošle nedelje spremala domino štanglice, a u planu je i priprema kolača sa bananama i piškotama. I sve to moja teta sprema sama.

Kristina je moja najmlađa tetka. Ona je rođena sestra mog tate, skoro je napunila 16 godina i završila prvi razred gimnazije. Odlično zna engleski jezik, a pored njega služi se i francuskim i španskim. Obožava muziku i da peva, uglavnom sluša globalni mainstream, retko izlazi uveče jer joj je tamo dosadno, nema dečka i vooliii da kuva, a naročito da sprema slatkiše.

Hm, zvuči kao neki moj budući uzor :-) ali videćemo.

Dakle, Tina je juče pripremala pesak tortu. Ja sam želela da je gledam (i učim), ali opet sam spavala. Mama je mislila da ovaj događaj ipak ne treba propustiti, i eto nas na licu mesta.

Mama i tata posebno obožavaju Tinine slatkiše, i nekako su uvek slađi nego što stvarno jesu slatki. Moja mama često voli da pravi društvo Tini u kuhinji, a najviše je oduševljava tetina pedantnost i preciznost (nešto što primećuje i simpa joj je i kod tate).

Ipak, mi smo se malo odmakli u stranu, a Tina je nastavila pripremu torte.

A evo i anđelčića (koji spava), mada moram priznati da sam čula kako me je tata nazvao "đavolak sa anđeoskim likom". To mi se nimalo nije dopalo jer ja planiram da isključivo budem njegov anđelak (eventualno princeza).

Tada je mama bila baš lepo raspoložena da mi je omiljenim bodićem (žutim piletom) ukombinovala žutu ukosnicu. To mi, naravno, nije smetalo - spavkala sam.

A onda se tatin objektiv opet vratio na tetu.

Posao se privodio kraju. Teta Tina je bila baš brza.

Za sve one koji ne znaju da spremaju ovaj ukusan dezert moja tetka je eksluzivno, za blog SUPERGIRL, tati dala recept koji glasi:

PESAK TORTA

1l mleka
3 pudinga od vanile
1 margarin
200g šećera u prahu
200g mlevenih oraha
200g mlevenog keksa
200g kokosa
2 šlaga

Skuvati u 1 litar mleka 3 pudinga od vanile. Kad se to ohladi dodati umućeni margarin sa 200gr šecera u prahu. To podeliti u 3 dela. U prvi deo dodati keks, u drugi orahe i u treći kokos. Na plato naneti krem od keksa, pa krem od oraha, i krem od kokosa i preliti šlagom.

A kako to izgleda.

za nestrpljive ovako!

Prvo parče torte dobio je tata ubrzo nakon pripreme, i to je (juče) izgledalo tako. Međutim važno je tortu ostaviti nekoliko sati u frižideru kako bi se masa stegla (a uz to i bila ukusnija).

danas je torta izgledala ovako

Opet se radi o tatinom parčetu, ovoga puta poslednjem parčetu torte. Da, verovali ili ne u mojoj porodici torta ne traje duže od jednog dana. Kratko ali slatko :-)

Prvi manikir

Ne znam šta me je snašlo. Stvarno nemam pojma. Spavala sam. A kad sam se probudila prstići su bili lepi, lepi, lepi ... i više nisu grebali kao ranije. Super.

Mama mi je otkrila tajnu, Radi se o čaroliji zvanoj manikir. A kako je to izgledalo, pogledajte (dok mi je mama sređivala noktiće, tata je [naravno] sve to zabeležio foto-aparatom).

Bila sam mirna kao bubica.

Nakon svega mi se više nije ni spavalo, samo sam dremkala i osećala se super, opuštena i zadovoljna. Nisam znala ali manikir je pravo uživanje, i mama tu čaroliju savršeno izvodi.

Ujak u kući

"Ujak u kući", trajalo je (samo) četiri dana, prepodne i uveče, i po nekoliko sati, i ono što mi se najviše sviđa to be continued ...

epizoda br.1

Počelo je ovog ponedeljka, uveče, zbunjujuće do izbezumljenosti, iznenađujuće, bez komentara. Da, uja Boca je ostao bez teksta. Nije ni približno dobro zamišljao koliko sam majušna u poređenju sa slikama koje je mogao videti ovde, na blogu. I koliko sam ustvari i STVARNO lepa, slatka, super ...

Sada zna ;-)

epizoda br.2

Utorak. Sada se već bolje poznajemo. Bili smo odmorni i fino raspoloženi (čak i za slikanje). Ali kod mog uje još uvek je bio prisutan strah i nije smeo da me uzme u ruke. Čak i kad me je tata na prepad predao uji u ruke nije mu bilo svejedno. Bio je toliko pažljiv i držao me je kao malo vode na dlanu.

Priznajem, ja sam ga činila još nervoznijim, jer sam odlučila da malo zaplačem (na kratko).

Ovako je to izgledalo. I uja koji ne zna šta i kako :-) Bio mi je jako simpatičan. Jedva čekam da ga vidim u ulozi oca.

Mama je spasila situaciju. A mama je asocijacija za Siku, a pri samoj pomisli na Siku u stanju sam da poručkam i svoje prstiće.

Ipak nisam bila gladna. Uživam kad me drže u rukama, bila sam umorna, i gotovo sam zaspala.

I pored toga što sam spavala tata je odlučio da napravi još nekoliko fotografija.

Evo jedne na kojoj smo ja, uja me drži (i znoji se), i mama koja grli svoju sestru, moju teta Milenu, i brata, uju Bojana.

Na kraju smo se i mi slikali. Slikao nas je upravo uja Bojan, namerno iskošeno ali slatko.

mama, tata i ja

epizoda br.3

Noć između utorka i srede je bila "besana" kako mama i tata kažu, a oni to najbolje znaju. Zato sam spavala preko dana, skoro celog dana. Uja i ja se nismo "držali" ni igrali, ali on kaže da je dovoljno i to da me gleda kako slatko spavkam.

Nije hteo da me budi, iako je tata to predložio.

A u jednom trenutku mi je dao svoj prst.

I to mi nimalo nije smetalo. Naprotiv.

I dalje sam čvrsto spavkala, sanjala i čekala novu noć.

epizoda br.4

A nova noć je bila tek za nijansu bolja od prethodne. Dobro, dve nijanse ali opet mama, tata i ja nismo baš najbolje spavali.

Stigao je i četvrtak, dan kada se uja vratio u Beograd. Ipak našao je vremena da me i tog dana poseti, i opet uzme u ruke (ovoga puta mnogo sigurnije).

Opet sam spavala. Opet smo oboje uživali.

Da sam velika devojčica, ili da uja još uvek ima tremu dok me drži u rukama, dokazalo se kad sam ipak premeštena u "majčino krilo" gde sam nastavila da spavkam.

To ih nije sprečilo da opet snime nekoliko fotografija sa mnom (uspavanom princezom).

Na kraju četvrte epizode uja Bojan je otputovao, ali vratiće se za nekoliko dana. Nadam se da vam se svidela ova kratka serija. Sve je počelo u ponedeljak, uja je imao bradu i brkove, i završilo se u četvrtak, sa savršeno obrijanim licem koje je krasio samo zadovoljni osmeh. Bar sam uspela da ubedim uju da bockanje bradom ne odgovara mojoj osetljivoj koži (pokušala sam i sa tatom, ali njega je teže ubediti).

A serija ... nastaviće se.

Dvadeseti dan

E, ljudi, danas je bilo svega i svačega.

Mia Đorđević, dvadesetog dana

Prvo, (mog) devetnaestog dana u Leskovac je stigao uja Bojan, i baš nam je lepo bilo zajedno. Danas je dolazio dva puta sa teta Milenom i malo smo se družili jer sam ja uglavnom spavala. Slike mene i uje ću vam pokazati drugi put.

Zatim onaj odlazak na prvi sistematski pregled koji je ujedno sa sobom doneo i prvi izlazak iz kuće i prvi podoj van kuće, kao i prvu posetu baka Bilji na poslu (nadam se da je nećemo često posećivati, pošto je reč o dispanzeru za decu prim.tate). O svemu ovome sam vam već govorila.

Treće, konačno sam podrignula, prvi put, posle jela i prilično glasno. Mama i tata su bili oduševljeni.

Mom striki Mikiju je rođendan, ko zna koji po redu, ali on nije slavio i već dobro uvežbano ponavlja: "Mi (on i strina Danijela) ne slavimo više naše rođendane, samo rođendane dece." OK striko, ipak SREĆAN TI ROĐENDAN. A strika inače ima dve kćeri, moje starije seke Mariju (5 godina) i Katarinu (koja će 25. jula napuniti godinu dana).

I tet(k)a Tina je zvala. Nekoliko dana nije s' nama već je otišla kod prijateljice Zorane u Niš. Sutra nam dolazi. Jedva čekam sutra.

Danas se desilo još mnogo drugih značajnih i manje značajnih stvari. Ipak, najznačajnije je da ja imam 20 i da krupnim koracima nastavljam ka 21. danu. Sutra ću imati tri nedelje (od rođenja). Da, jedva čekam sutra.

srdačno vas pozdravljam i želim vam da uživate u svakom danu
(i radujete se svakom sutrašnjem)

3050

3050 ili jednostavnije +500 je obeležilo današnji dan. DODALA SAM POLA KILOGRAMA I SADA SAM TEŠKA 3050 GRAMA!!! Uspeh je time veći što sam ja ovako malena, 500 grama dodala u protekle dve nedelje (od kako sam kod kuće; iz porodilišta sam otpuštena sa svega 2550 grama).

Izvinjavam se jer možda zvučim konfuzno (to je zbog uzbuđenja) i zato ću vam sve lepo (od početka) ispričati.

Pre svega danas sam napunila dvadeset dana, i već sam petnaest dana kod kuće. Kod kuće BUKVALNO. 'Kod kuće' dakle znači da ja jesam izlazila iz kuće - na terasu i ništa dalje od toga. Međutim, došlo je vreme prvog pregleda u dispanzeru za decu i došlo je vreme da, (konačno i) bar na kratko, napustim kuću.

Tata me je smestio u stolicu za auto, moj mali tron besprekorne udobnosti u kome sam odmah zaspala, a onda i prvi put izneo onim istim stepeništem kojim sam u kuću došla pre petnaest dana.

Kakav je osećaj prvog izlaska!? Ne znam, bila sam tako ušuškana da sam samo slatko spavala i odjednom se probudila u ordinaciji (mog) pedijatra, čika Bate. Opet je izvodio razne vratolomije sa mnom kao ukrštanje ručica, povlačenje pelene koja se nalazila ispod mene i ispitivanja ostalih refleksa, zatim smo radili vežbice za moju nožicu (inače jedan od tretmana koji redovno imam kod kuće i ponekad ne volim), pa mi je lekar slušao srce i disanje, pogledao okice i usta. Ja sam (opet) plakala, šta ću kad mi pregled ne prija, a uz to sam se probudila iz čvrstog sna. I pored mog plača lekar je bio vrlo zadovoljan sa mnom (čudan neki čika).

U leskovačkom dispanzeru za decu radi moja baka Bilja (tatina tetka). Ona je medicinska sestra i inače mnogo brine o meni i posećuje me skoro svakog dana. I ovog puta nas je sačekala i odvela do čika Bate na pedijatrijski pregled a onda smo otišli na sistematski pregled kod teta Snežane takođe lekara za decu.

I ona je bila zadovoljna mojim "napretkom". Lepo. Svi zadovoljni, a mama čak i prezadovoljna. Naime ona je najviše strepela za moje zdravlje (osnovano, doduše, jer smo obe imale težak porođaj) a najviše je brinula moja težina. Međutim, nije morala brinuti jer su mi rezultati odlični (skoro sjajni).
Od težine sa rođenja, 2600 grama, odn. izlaska iz GAK Niš, 2550 grama, težina mi je porasla na 3050 grama; u visini (dužini) ništa nisam dobila; a obim glavice je sa 32 cm uvećan na 32,5 cm. Rastem baš onako kako treba, i nastaviću tako.
Ovom prilikom smo obradili i pupak, malo "hodali", ponovo izvršili razne preglede, a nakon svega primila sam vakcinu protiv hepatitisa B. Ovo je moja druga vakcina, jer sam prvu BSG vakcinu dobila u Nišu nakon porođaja. Opet sam bila heroj i plakala tek petnaestak sekundi, ali sam se zato zacrvenela kao nikada do sad. Znate ko me je smirio - SIKA (prvi put izvan kuće, i prijalo mi je).

I dok sam ja ručkala u ordinaciji teta Snežane, baka Bilja i tata su otišli do mog lekara (čika Bate) koji je pregledao razultate i dao savete i uputstva za dalju negu.

Sve ovo trajalo je čitavih sat vremena, a onda kada smo završili poželela sam i slikala se sa bakom. Ona je ostala na poslu, a mi smo se vratili našoj kući. Našoj slatkoj kućici ;-)

Backstage

Pre svega želim da se zahvalim tetama i čikama koji su ostavljali komentare na moje sličice sa bloga, i uputili mi pregršt komplimenata. Ja jesam i lepa i slatka ali sam još majušna i tek ću biti simpatična. Međutim, tata je taj koji vrši izbor fotografija i vi uglavnom vidite one najlepše i najzanimljivije.

Ali nije (uvek) sve kao što izgleda na slici.

na primer ...

... naizgled sve izgleda mirno, idilično "beba ručka vitamine, uživa sa poluzatvorenim okicama, u polusnu". Vitamini su zaista njami, i ručkam ih glasno (ne znam do kog uzrasta će mi mama i tata tolerisati mljackanje, za sad se oduševljavaju time), ali u svom tom hedonističkom naletu ja sam tvrdoglava kao magarence, mrdam kao čigra i "čista" sam kao prasence. Da, da.

Ako i dalje ne verujete pogledajte pažljivije.

1. Obavezan modni detalj je portikla. Ružičasta ili bela, sa aplikacijom ili bez nje. Ali ručkanje vitamnčića i nije neko vreme za modu (videćete kasnije zašto). Portikla je ovde zaštita mene od mene same. Da, portikla je ovde NEOPHODNA.

2. Drži me i vitaminčiće daje baka Ljilja. I to izgleda OK. ALI, baka Ljilja mora sve vreme da drži usta otvorena i izgovara slovo A, ne bi li svoju malu tvrdoglavu devojčicu tj. mene naterala da otvori(m) ustašca. U poverenju, to zevanje baka Ljilje je nepotrebno, uopšte ne deluje na mene. Usta otvaram samo "na prevaru" ili kad mi toliko gurnu kašičicu da više nemam kud :-)

3. Tu je i baka Vesna. Pa da, neko mora da mi drži ručice, pardon, nemirne ručice. Za moje nemirne (ali nežne) ručice baka Vesna mora da angažuje obe svoje ruke, tako da neko mora da drži vitaminčiće. To radi moja baka Bilja.

Dakle


cela postavka (zapravo) izgleda ovako.

PLUS: tu negde je, naravno, i moja mama, ali ne može da se probije do mene od baka. I tata je tu, on je ovo slikao. Sve u svemu pravi preformans za svega 3-4 kašičice Beviplexa.

A kako to izgleda na kraju!?


THE END

Petnaesti dan

Petnaesti dan - sve postaje rutina ali nikako i dosadno. Toplinu i ljubav koja se širi u našoj sobici jednostavno treba doživeti, (u)živeti, osetiti. Ne mogu vam opisati neopisivo. I upravo zbog te ispunjenosti nikako nije dosadno, već lepo. Osećaj koji želite zauvek, da nikada ne ode. Ah, divno je imati roditelje (Ah, divno je imati dete prim.tate).

A rutina, pa uhodali smo se - spavkanje, klopa, silni tretmani (tu malo otplačem, dobro je za pluća), a prepodne sam budna, mirna kao bubica, posmatram sve oko sebe, osluškujem zvuke, slušam priče, uživam.

Da, uživkam ...

Mia Đorđević, petnaestog dana

Petnaest dana

Ja sam Mia, i imam petnaest dana.

Prošlo je i deset dana kako smo mama i ja kod kuće. Šta sam radila, to znate, ali šta volim (odn. šta sam zavolela) to vam nisam izričito navodila.

Pre svega, ja kao i svaka druga beba koja želi da poraste volim da SPAVAM. I tada (stvarno) rastem.

Dok spavam obožavam da sanjam. A sanjam često. I lepe i manje lepe snove. Onda kad su snovi lepi smejem se od uveta do uveta, a svi koji primete taj blaženi osmeh se istope od zadovoljstva. Samo tata je viđao moj osmeh na desetine puta, ali nikada nije uspeo da ga fotografiše. Čak je dežurao kraj kolevke sa uključenim foto-aparatom, ali nije vredelo. Sve što je ikad' zabeležio na slikama je po neki mali smešak, i ništa više.

I ako to ne želim, ja sanjam i manje lepe snove, i onda se mrštim, ponekad zaplačem. Ipak najčešće sam bezbrižna, a vrlo često pomeram ručice dok spavam. Volim da dodirujem svoje lice što tatu često navodi na to štiti moje sopstveno lice od mojih sopstvenih ručica. Tata, ja svakako ne želim da se povredim, mada priznajem da se ponekad izgrebem ili iziritiram moju osetljivu kožu. Samo vidite šta sam još naučila - da grickam moje prstiće njam, njam i nisu tako loši :-)

E sada - kako volim da spavam? Kolevka i krevet su OK, ali još ne mogu da se odlučim da li više volim da spavam na maminim grudima ili u tatinim rukama. Ipak blagu prednost dajem siki zato što je topla i mekana (kad je prethodno ispraznim). Eh, to je uživancija. Šteta što mama i tata ubrzo nakon što zaspim siku i zagrljaj zamene kolevkom (ali i ona je OK, kao što rekoh).

Biti kod tate u rukama ima (drugih) svojih prednosti. Kod njega se osećam najsigurnije. Bilo da spavam ili sam budna on me blago lupka po guzi, to obožavam. Onda kad sam budna tata me klacka, a volimo i da "razgovaramo" (nija kao sa mamom jer ona mnogo više priča, ali je opet lepo videti brižnog tatu kako priča svojoj ćerkici).

Inače, držanje u rukama često podrazumeva i šetnju po sobi. Što ja volim da šetam. Baš volim, i tek ću (još više) zavoleti.

Međutim, ne drži mene samo tata u rukama, to radi i mama, pa bake, čak su se i tetke oprobale u tome. tako je ono sa lupkanjem po guzi prva je krenula baka Ljilja, a tata je samo "prepisao" dobar recept. Prvo lupkanje po guzi (zvuči kao smešan i nebitan događaj, ali nije) je zabeleženo na slici gore. Tada me je baka (mamina mama) smirila dok mama nije bila spremna da me nahrani.

Šta još volim!?

VODU, KUPANJE

E što je to uživanje. Verovali ili ne, u bolnici me nisu kupali. Kod kuće sam odmah zavolela taj tretman koji izvodi moja baka Vesna. A posle kupanja slede tretmani koje manje volim i nakon svega nešto što takođe obožavam - češljanje.

Bake su primetile kako je kosa počela da mi se uvija. Kažu da ću imati lokne. Zato mi i posle češljanja baka Vesna prstima prolazi kroz kosicu. One zaista žele te lokne, a ja se još uvek nisam opredelila kakvu frizuru želim. Šta li je u modi ove nedelje?

Druga sreda

Sreda je poseban dan u mojoj porodici. Mama i tata su se upoznali u sredu, i uvek su voleli da posebno obeleže taj dan, lepo se provedu ili započnu nešto novo. Nakon tačno 270 sreda rođena sam ja, Mia. Sada je već prošlo dve nedelje od mog rođenja i te srede. Broj sreda se uvećava, ja polako rastem, ali duh i strast koje taj dan donosi nama, srećnoj trojci, nikad neće nestati.

Mama, tata, srećna nam druga sreda.

Ava i ja

Upoznajte moju omiljenu igračku!

Da, to smo Ava i ja.

Ava je kuca koju sam dobila na poklon od baka Vesne. Ava je čak prva igračka koju sam dobila na poklon (ako ne računamo kinder jaja koja je tata kupovao mami, ups meni, dok smo bile u bolnici).

Ali Ava nije obična kuca, ona je čuvar mog sna (kao mama i tata) i uvek se nalazi u mojoj bizini (kao mama i tata). Ponekad je uz mene kad se presvlačim ili izležavam u krevetu mojih roditelja (kao na slikama).

Mada je na ovim fotografijama tata namerno hteo da me slika sa mojom kucom.

A ova je slika provela neko vreme na desktopu tatinog računara (sada ima novu, i opet sam ja na njoj).

Još kratkih vesti - još velikih novosti

ADMINISTRACIJA Tata je opet bio u Nišu. Razlog - prijavljivanje deteta :-) tj. mene. Danas, 10.07.2007. godine, upisana sam pod svojim imenom u matične knjige grada Niša, a u niškom SUP-u su mi odredili JMBG (matični broj). Od sada i formalno-pravno postojim :-) iako je od mog rođenja prošlo već 12 dana. Dobila sam svoj prvi izvod iz knjige rođenih ostaje mi još samo prijava prebivališta, zdravstvena knjižica, roditeljski dodatak ......

PRVA POSETA LEKARA Iako me je moja patronažna sestra, teta Višnja, posetila već dva puta i uverila se da dobro rastem i razvijam se, danas me je posetio i moj pedijatar, čika Bata, izvršio detaljan pregled (od glave do pete) i dao mami uputsva i preporuke za moju negu. Opšta ocena je da sam mala ali jaka i vitalna, i sam lekar me je nazvao "Biberče".
proširenje kratke vesti:
Tata je bio u apoteci i vratio se (sa kesom).
Nystatin za oralnu upotrebu (15 kapi 3× dnevno) i čišćenje gazicom usne duplje od sora (još 4-5 dana), Marisol kapi za čišćenje nosića, Hloramfenikol mast za mazanje okica (2-3× dnevno), Jekoderm krema (najmanje 3× dnevno, umesto Pavlovićeve) za negu kože (Pavlovićeva ostaje samo za pregibe i guzu), AD3 kapi (po 5 kapi, jednom dnevno) i dodatak vitamina B1, B6, C (50mg, po pola tablete smrvljeno, jednom dnevno), flaster, sterilne gaze, hidrogen i Povidon-jod za tretman pupka.
Plus za mamu: MamaVit (dodatak ishrani), Metildopa i Omega-3 masne kiseline (za regulisanje krvnog pritiska), Multi-mam (za negu dojki) HIPP čaj za dojilje i još ponešto :-)

Kratke vesti - velike novosti

PELENE Danas sam potrošila svoje prvo pakovanje Pampers pelena. To znači da sam se do sad presvlačila više od 44 puta. Logično, danas sam započela svoje drugo pakovanje pelena.

CRVENKAPA Iako sam se ovih dana naslušala dosta priča i pričica danas mi je zvanično ispričana prva bajka. To je uradila mama, na tatin nagovor.

PUPAK Poslednja ali najveća novost - pupak je otpao :-) Sada mogu i na plažu.