Zašto je petak trinaesti tako poseban datum? Kažu, baksuzan dan. Mit ili istina - došlo je vreme da i ja to saznam.
Dan je počeo sasvim obično - presvlačenje, doručak, malo igre, a onda smo se, mama i ja, uputile do grada gde nas je čekao tata, i dalje ka Domu zdravlja (eto, prvi baksuz). Već je došlo vreme za skidanje končića (posledice prošlonedeljne povrede). Ali u Domu zdravlja smo saznali da je lekar koji je trebao da interveniše na odmoru i da nema zamene (baksuz za mamu i tatu, a meni super). Uputili su nas u bolnicu (koji baksuz). U bolnici su nas primili, ali niko nije mogao/želeo da interveniše (bila sam pošteđena bola ;) ali tata i mama su bili ogorčeni, dakle - baksuz).
Ipak, popodne uz pomoć baka Bilje (o kojoj ste već dosta ovde čitali, i koja radi u dečijem dispanzeru kao medicinska sestra) odn. na njenu urgenciju ponovo idemo do "maksilofacijalnog" (kakvo ime!?) i meni skidaju končić. Malo sam plakala i nije bilo tako strašno kao prethodnog puta. Baka Biljina intervencija pokazuje da živimo u baksuznoj državi, ali to nema nikakve veze sa ovim danom.
A između ova dva pohoda na zdravstveni sistem Srbije desile su se dve lepe stvari - prvo, tetka Tina je zvanično završila drugi razred gimnazije, položila sa svim peticama, i kako će narednu školsku godinu provesti u Americi, od prijatelja iz odelenja i razrednog starešine dobila POKLON. Namerno napisano velikim slovima jer se radi o velikoj velikoj kuci.
Koliko velika - prosudite sami :) No, s' obzirom da je ova pospana kuca teti veoma drag poklon, i veoma prijatno iznenađenje od društva, to tek nikako nije baksuz, naprotiv.
Drugo, kod tate na poslu su završili jedan veliki projekat u čijoj je završnoj fazi i on učestvovao. Zbog dobro obavljenog posla tata je čak dobio nagradu (i to je daleko daleko od baksuza :).
Ostatak dana je tekao sasvim uobičajeno, a veče ...
Veče je bilo nešto posebno - kako za mamu, tako i za mene i tatu :)
Naime baš danas, 13. juna u petak, učenici generacije 1998. Hemijske škole iz Leskovca proslavljali su deset godina mature, među njima i moja mama.
Teško je naći reći kojima se može opisati koliko je moja mama lepa, a te večeri je bila zaista posebna.
Proslava je bila organizovana u restoranu Koliba, a mama je na proslavu otišla sa drugaricom iz razreda, teta Gagom, mojom tetkom i suprugom tatinog brata Nikole.
Mama se baš lepo provela te večeri, ali slike s' proslave na ovom blogu nećete naći ;) Ono što je sada nama važno je da ni ovo nije nikakav baksuz i da mogu slobodno da donesem zaključak kako su priče vezane za petak 13-ti samo mit i ništa više.
Ali kad sam već započela priču, sigurno vas interesuje zašto je veče bilo posebno za mene i tatu.
Pa ... večeras smo tata i ja ostali sami, doduše bilo je tu i baka i tetki u ispomoć tati, ali smo na kraju ostali sami. Malo sam se bunila zbog odsustva sike, mamine meke kože, maminog zagrljaja i mirisa, ali sam ipak slatko zaspala na tatinim grudima i spavkala s' njim sve dok nije stigla mama (čega se, ipak, ne sećam).
Dan je počeo sasvim obično - presvlačenje, doručak, malo igre, a onda smo se, mama i ja, uputile do grada gde nas je čekao tata, i dalje ka Domu zdravlja (eto, prvi baksuz). Već je došlo vreme za skidanje končića (posledice prošlonedeljne povrede). Ali u Domu zdravlja smo saznali da je lekar koji je trebao da interveniše na odmoru i da nema zamene (baksuz za mamu i tatu, a meni super). Uputili su nas u bolnicu (koji baksuz). U bolnici su nas primili, ali niko nije mogao/želeo da interveniše (bila sam pošteđena bola ;) ali tata i mama su bili ogorčeni, dakle - baksuz).
Ipak, popodne uz pomoć baka Bilje (o kojoj ste već dosta ovde čitali, i koja radi u dečijem dispanzeru kao medicinska sestra) odn. na njenu urgenciju ponovo idemo do "maksilofacijalnog" (kakvo ime!?) i meni skidaju končić. Malo sam plakala i nije bilo tako strašno kao prethodnog puta. Baka Biljina intervencija pokazuje da živimo u baksuznoj državi, ali to nema nikakve veze sa ovim danom.
A između ova dva pohoda na zdravstveni sistem Srbije desile su se dve lepe stvari - prvo, tetka Tina je zvanično završila drugi razred gimnazije, položila sa svim peticama, i kako će narednu školsku godinu provesti u Americi, od prijatelja iz odelenja i razrednog starešine dobila POKLON. Namerno napisano velikim slovima jer se radi o velikoj velikoj kuci.
Koliko velika - prosudite sami :) No, s' obzirom da je ova pospana kuca teti veoma drag poklon, i veoma prijatno iznenađenje od društva, to tek nikako nije baksuz, naprotiv.
Drugo, kod tate na poslu su završili jedan veliki projekat u čijoj je završnoj fazi i on učestvovao. Zbog dobro obavljenog posla tata je čak dobio nagradu (i to je daleko daleko od baksuza :).
Ostatak dana je tekao sasvim uobičajeno, a veče ...
Veče je bilo nešto posebno - kako za mamu, tako i za mene i tatu :)
Naime baš danas, 13. juna u petak, učenici generacije 1998. Hemijske škole iz Leskovca proslavljali su deset godina mature, među njima i moja mama.
Teško je naći reći kojima se može opisati koliko je moja mama lepa, a te večeri je bila zaista posebna.
Proslava je bila organizovana u restoranu Koliba, a mama je na proslavu otišla sa drugaricom iz razreda, teta Gagom, mojom tetkom i suprugom tatinog brata Nikole.
Mama se baš lepo provela te večeri, ali slike s' proslave na ovom blogu nećete naći ;) Ono što je sada nama važno je da ni ovo nije nikakav baksuz i da mogu slobodno da donesem zaključak kako su priče vezane za petak 13-ti samo mit i ništa više.
Ali kad sam već započela priču, sigurno vas interesuje zašto je veče bilo posebno za mene i tatu.
Pa ... večeras smo tata i ja ostali sami, doduše bilo je tu i baka i tetki u ispomoć tati, ali smo na kraju ostali sami. Malo sam se bunila zbog odsustva sike, mamine meke kože, maminog zagrljaja i mirisa, ali sam ipak slatko zaspala na tatinim grudima i spavkala s' njim sve dok nije stigla mama (čega se, ipak, ne sećam).
petak 13-ti - ništa posebno
ovaj dan - divan dan ;)
ovaj dan - divan dan ;)
0 komentara:
Постави коментар